Luka Jović je trenutno fudbalska vijest broj jedan u svijetu. Bivši napadač Eintrachta, Benfice i Crvene zvezde potpisao je za Real Madrid, najveći klub na svijetu, bar kada su trofeji u pitanju.

Novinarska ekipa portala Espreso zaputila se u njegovo rodno selo Batar (od Loznice udaljeno 16, a od Bijeljine 21 kilometar), gdje roditelji mladog asa i dalje žive u porodičnoj kući.

- Interesantno, na GPS uređaju smo tražili centar sela, a on nas je "bacio", ni manje ni više, nego na kuću u kojoj je sve počelo - piše Espreso.rs.

Milan Jović, tata sada već slavnog fudbalera, potvrdio je stereotip koji smo imali o ljudima iz ovog kraja - nevjerovatno gostoprimstvo.

Iako ih je sin osigurao za budućnost, Lukini roditelji se i dalje bave poljoprivredom. Imali su stoku, svinje, žitarice, djetelinu, a sada se i dalje bave zemljoradnjom i svinjarstvom. Uz to, imaju i svoju prodavnicu, koja se nalazi odmah pored škole.

Domaćin se prisjetio i nekih anegdota o Luki. Neke se odnose na školu, neke na život u selu, neke na ono šta je radio po kući, a u svakoj od njih neizostavan dio je - fudbalska lopta. Od nje se Luka nije odvajao ni kada je spavao, nije želio druge igračke, želio je da mu kupuju samo lopte, kaže njegov krajnje ljubazni otac.

- On je u djetinjstvu bio kralj. Nikad u školi nisu imali problema sa njim u smislu da psuje, da je nemiran, bezobrazan, ali su imali problem što Luka konstantno sa sobom ima loptu. Evo i dan-danas, u Njemačkoj je u stanu imao tri lopte. Konstantno ih žonglira, udara u zid glavom, nabacuje sebi na volej, a ne daj bože da pored njega zaspite. Odmah diže onu sunđerastu loptu za djecu i pogađa vas u glavu. Da se vratimo u školu, uvijek je pod klupom držao loptu pod nogama. Dok prati šta se dešava na času, uzme pa je žonglira, a onda mu je oduzmu. Čim zazvoni, on izleti na igralište i šutira. Jedan nastavnik koji mu je predavao fizičko ispričao mi je da se Luka kladio sa svim dječacima iz odeljenja da može sa pet devojčica u timu da pobijedi njih šestericu. Bilo je 3:1 za Luku i devojčice, on ih je sam driblao, da su se na kraju momčići posvađali među sobom. Jednom je zvonilo za veliki odmor, Luka je prišao nastavniku da pita za loptu, a on mu je nije dao kako ne bi opet kasnio na čas. Luka je prišao drugom nastavniku, rekao mu da je dobio dozvolu za loptu, iako nije, a ovaj mu je dao. Kada je zvonilo za početak časa, taj prvi nastavnik ga je vidio iz zbornice koja gleda direktno na igralište i skapirao kako ga je mali nasamario. Nije mu bilo baš drago. Jasno je bilo od samog početka šta će Luka biti u životu - priča za Espreso.rs u dahu njegov otac.

A, šta je radio po kući?

- Igračke, traktorčići, automobilčići, nikad ga to nije zanimalo. Samo mu kupiš loptu i on je sretan. Ali, lomio je čaše, prozor, pa mu mi nekad oduzmemo loptu. Međutim, snađe se on, napravi od nekoliko čarapa krpenjaču pa samo nastavi - kroz osmijeh će gospodin Jović.

Posebno je interesantna anegdota kako je Luka počeo dobro da igra glavom, iako nije klasičan visoki napadač.

- Bilo je to terenče preko puta naše prodavnice, a on me je stalno molio da ostane na njemu čak i ako pada kiša. Ja stanem na put, dižem mu loptu, a on je tako u nedogled udara glavom. Dva puta je čak uradio i makazice na betonu, posle čega sam ga molio da to više ne radi. Ne daj Bože da udari glavom ili nešto slično...

Kada je Milan počeo da se prisjeća svih Jovićevih vragolija iz djetinjstva, one su počele da se ređaju jedna za drugom.

- Uvijek je bio velikodušan dječak, neki njegovi vršnjaci mi pričaju da je još kao mali volio da kupi svima sa terenčeta po sok, čokoladicu. Šta mislite odakle mu toliko para? Kaže on meni kad krenem u nabavku za prodavnicu: Ćale, idi ti, ja ću da čuvam radnju. I tako, ja odem, vratim se, ne primjetim ništa, a on proda nekom sok, nekom hljeb i samo "ćapi" te pare za sebe. Naravno, nisam mu to nikad uzeo za zlo, bile su to dječije igrarije.

Po pričama ostalih mještana Batara sa kojima su razgovarali novinari portala Espreso, od malih nogu je bilo jasno da će Jović biti veliki fudbaler. Možda ne da će igrati baš za Real iz Madrida, ali s obzirom na to koliko je volio fudbal, a i u ostalim sportovima bio dobar, nije moglo ni da se pomisli da bi on mogao da radi neki kancelarijski posao ili pak da naslijedi porodično domaćinstvo.