Preminuo je u decembru 2000. godine, tri dana nakon ranjavanja. Imao je 26 godina. Ubica (ili ubice) do danas nisu pronađeni.

Brkić je rođen 24. jula 1974. u Sarajevu. Imao je 17 godina kada je u Bosni izbio rat. Otišao je u Srbiju, a majka i otac ostali su u Sarajevu.

- Kada je počeo rat, mislim da je on sa toliko godina, koliko je imao, brzo sazrio. To ga je uozbiljilo i sazrio je prije vremena. On je iz Sarajeva otišao ranije, a suprug i ja smo ostali još nekoliko mjeseci. Kad sam ga opet vidjela nisam gledala dijete nego ozbiljnog mladića, čovjeka. Okolnosti su bile takve - ispričala je Radmila.

Igrao je godinu u Budućnosti, a ubijen je nakon što se vratio u Beograd i odigrao samo tri meča u drugoj eri u crno-bijelom dresu.

- Moj suprug je gledao neku utakmicu, zvoni telefon, ja se javim, sestra me zove i kaže: "Rado, jesi li čula na televiziji da je Harisa neko upucao?" Kažem joj: "Ma daj što si ti čula, pusti budalaštine! Zašto bi Harisa neko ubio?" U to vrijeme su se događale neke nezgode po Beogradu. Sestra nastavlja: "Sad su prekinuli program, prebaci na Studio B!"

- Moj suprug je prebacio na Studio B. On se oduzeo. Ja znam da sam klonula, da sam samo sjela na parket. To je bilo... To je bilo... Ne mogu da opišem. Ne znam.

Kada su se koliko-toliko sabrali krenula je potraga za istinom.

- Zovi jednog, drugog, trećeg. Niko mi se nije javljao. Prvo sam zvala njegovu djevojku, misleći da ona zna, pa sam zvala sve njegove prijatelje čije sam telefone imala. Niko se nije htio javiti. I onda na kraju su mi rekli da će doći po nas... Da odemo ispred Hitne. Suprug nije mogao ići, ja sam otišla. Bila je agonija. Nisam svjesna kako sam uopće hodala. Ne znam ko mi je sve prilazio. Ne znam... Jako teško. Haris više nije bio svjestan do kraja. Nije dolazio sebi - u suzama je pričala Radmila.

Dani nakon Harisove sahrane bili su agonija.

- Sjećam se da sam svako jutro ustajala, popila kafu i išla na groblje. Kiša, snijeg, svako jutro... Nisam znala kako da živim, osim tog puta od kuće do groblja. Kada je započela druga godina bez njega, ja sam bila loše. I ja i suprug koji je pokušavao da me podigne. U jednom trenutku mi je rekao: "Ako ti misliš da će tebi biti lakše, evo ti pa skoči sa četvrtog sprata...".

Godine ne umanjuju bol...

- Kako živim? Da ne poželite nikome. Sama. Prvo mi je Haris otišao, što je najveća tuga. Prošle godine mi je i suprug preminuo (Ismet je preminuo u Beogradu). Imao je operaciju tešku, bio je dijabetičar. Ne znam zove li se ovo uopće život - kazala je Radmila Brkić.

Pitanje koje je muči jeste ono - ko je ubio njenog sina?

- Kada se sve to desilo diglo se sve da se otkrije ko je ubica. Prvih pola godine smo bili u kontaktu sa policijom, niko ništa... Dolazili su ovdje, postavljali su pitanja: "Da li je ovo? Da li je ono? Da li mi znamo nešto?" Ne znamo. Evo sada što pričam vama to smo i njima pričali. Jedino što su nama rekli je da nemaju motiva - kaže Radmila i kroz suze dodaje:

- Ja sam sto puta kazala da bih voljela da me nazove taj, neka me sretne, da mi kaže samo zašto. Meni njegova kazna više uoćte nije bitna. Ja nemam njega. Da li će on robijati, da li će on biti osuđen, meni to više ništa ne znači. Samo da mi kaže zašto je to uradio. Koja je to greška njegova bila, šta je on to toliko skrivio da on puca u njega? Samo zašto je to uradio. Ništa drugo. Nikome neću da kažem, ni policiji.