Udata je i ponosna majka dvadesetdvogodišnje Samire, a sa svojom porodicom živi u sarajevskom naselju Hrasnica. Sjeća se početka agresije na Bosnu i Hercegovinu i njene želje da se priključi odbrani, da da svoj doprinos.

- Rođena sam u Foči, a radila sam u Višegradu, bolničarka po zanimanju. Osvanuo je Bajram, krenula sam babi na Bajram u Foču i već su tada počeli da postavljaju barikade. Nekako sam uspjela da dođem u Foču, ali već sutradan je krenulo po zlu. Hoću da se vratim na posao u Višegrad, a babo me pita: "Kuda ćeš, sine Dado?". Kažem da ću ostati bez posla ako ne odem. Nazovem u firmu i direktorica kaže da se vratim čim se barikade otvore jer ću ostati bez posla. Ja hoću da idem, a babo ne da. Počelo se pucati pomalo, narod se poče kupiti da ide iz mahale, ali babo neće – sjeća se Dževada.

Kaže da je vidjela da nema alternative te je shvatila da bi trebala i ona krenuti iz grada.

- Slušajući svoju staru nenu koja mi je govorila: "Samo im nemoj živa u ruke, ubij se bolje ti je, ali nemoj živa u ruke", shvatila sam da jedino što mi je preostalo, jer sam medicinska sestra, jeste da idem sa vojskom. Popeli smo se na jedno brdo, selo Zubovići, i tu je bilo nešto malo oružja. Nismo imali kuda proći jer je sve već bilo odsječeno, jedino smo mogli preko Drine. Spustimo se dolje, otkačimo čamce i prebacimo se na drugu stranu – kaže Dževada.

U grupama su došli u Jeleč gdje su boravili desetak dana.

- Imala sam nesreću da vidim kako gori Jeleč. Bukvalno je sve planulo odjednom. Rekli su nam da neprijatelj ide autobusima, kamionima, kaže puno ih je i narod je samo krenu uz brdo, ne zna ni kud će ni šta će. Čuli smo da je gore Zaim Imamović sa svojim borcima, ali mi nismo ni sreli Zaima rahmetli, on je već bio otišao u drugom pravcu. Oni su po kućama pobacali molotovljeve koktele i sve je odjednom buknulo. Jedna nana gleda kako joj gore dvije kuće sinova, a ona sa stokom izašla u šumu. Kaže "Gledaj, sine, ja iznijela najgore što sam imala da se mogu pokriti, a dolje mi tri nove kuće gore". Presjedili smo u nekoj kolibi i samo smo htjeli da idemo prema Kalinoviku – priča naša sagovornica.

Gdje god su, kaže, došli, narod ih je fino primao i dijelio i zadnji komad hljeba sa njima.

- Mi smo htjeli do Hrasnice, čuli smo da tamo ima naša vojska, a imala sam i rodicu koja se udala u Hrasnicu. Kada smo stigli, ja sam otišla da se prijavim za rad, ako bi im zatrebalo radne snage. Kaže mi ako im zatreba da će me zvati, ali nakon pet-šest dana niko ne zove – priča Dževada.

Nakon nekoliko dana zvali su da se da krv za jednog ranjenika, te je Dževada požurila da pomogne.

- Kada sam došla, rekli su mi da krv već imaju, ali da im treba bolničarka. I ja ostanem. Nakon nekoliko dana kažu moramo ići u Konjic, voziti tog ranjenog mladića jer je dobio sepsu. Ali niko nije smio krenuti jer je rečeno kako iz jednog sela četnici nisu otišli. Ušao je tada komandant Fikret Prevljak, ja i ne znam ni ko je ni šta je, zagalami što se momak ne vozi. Kad ga zovnuše po imenu, shvatim o kome se radi. Zagalami on još jednom da sjedamo u auto i da idemo. Upitaše ga gdje će kad je opasno. "Ako me zaustave, ubit ću malog, ubit ću malu i ubit ću sebe, nećemo im živi pasti u ruke", reče komandat, a ja mislim u sebi sa kakvom ću ja budalom na put, hoće da me ubije – sjeća se Dževada.

Nisu naišli na neprijateljsku vojsku, ali im je mladić podlegao u putu. Od tada je Dževada bila bolničarka i pripadnica Diverzantsko-izviđačkog odreda Fikro, 4. motorizovane brigade.

- Ne znam objasniti zašto sam dobila Ljiljana, ja sam od sebe dala sve što sam imala. Jednostavno, htjela sam da se vratim na svoje radno mjesto, a to nisam vidjela bez svoje vlasti, bez svoje vojske. Samo sam željela da se vratim svojoj kući, na svoj posao jer sam ga dugo čekala. Ali nikada nisam otišla u Foču i mislim da nikad neću. Ne bojim se ja njih, ali ne želim nikoga da sretnem. Ne bi mi bilo teško, ali neko bi me pozdravio, a ja sam ga smatrala prijateljem i ne bih mogla prešutjeti. Ja nisam nikad nekome nešto nažao učinila, a oni su toliko ljudi pobili. Pitaju me, kako te ne povuče želja? Jedina želja koja bi me povukla jeste Drina da je vidim, ali i ona je grobnica naša, pa mogu da trpim želju – kaže Dževada.

Dževada sa ženama saborcima

Ranjena je 1992. godine, te kaže da je sigurno mogla još puno doprinijeti kada je odbrana BiH u pitanju.

VEZANI TEKST - Trinaest neustrašivih bosanskih žena: Ovo su dobitnice priznanja Zlatni ljiljan

- Naša brigada bila je čuvar kapije grada, ključevi grada bili su u našim rukama. Znam da se pričalo da je naša brigada imala svega u izobilju, ali zaista nismo imali ništa. Ljudi su nam posuđivali brašno. Zaboravljamo i na našeg komandanta Fikreta Prevljaka koji je bio uzor u hrabrosti i čestitosti. Bez njega nismo išli. On je bio komandant koji nije govorio: "Idite, ja ću za vama", već: "Idemo, ja sam ispred vas". Sve bi ovo palo da nije bilo njega, imao je autoritet i bezgraničnu hrabrosti i sada kad kome treba pomoći, on će pomoći - kaže Dževada.

Kaže da je iz zahvalnosti za sve što je učinio za nju, upravo svog komandanta Fikru zamolila da njenoj kćerki da ime.

- Prvo je pitao zašto on to da uradi. A onda je potom kazao da se treba zvati Samira, po jednoj od sestara Elčić koje su poginule na Golom brdu. Moja Samira ponosno nosi to ime, i zna po kome ga je dobila – ističe.

Kaže da nikada ne bi otišla iz BiH jer ovdje žive dobri ljudi.