Za Bajram je skuhala ružice, a nastoji da ovaj najveći muslimanski blagdan dočeka kako mu i dolikuje, uprkos tugi koju nosi u sebi.

- Dok je čovjek bio mlađi, i živjelo se nekako, ali kako koja godina prolazi, svaki Bajram je sve teži. Svima je radost, nama je žalost, u nama je tuga. Posebno nama koji nismo našli kosti svijih najmilijih. Pokušavamo da živimo zbog druge djece, pokušavamo da živimo nekim normalnim životom, ali sve je to duboko u nama – priča Zekija koja ima i oženjenog sina i koji je njena velika radost.

Kaže da je svaki bajram vraćanje na sreću koja je nekada bila potpuna.

- Čovjek se veseli Bajramu i zbog ovog sina, koji je hvala Bogu živ i zdrav i radi, zbog porodice se pokušava, ali svaki bajram je vraćanje na isto, svaki naš trenutak je takav. Porodice koje su izgubile najmijije, nama je svaki trenutak težak, a posebno kada su bajrami, kada su godišnjice, obilježavanja, teško je to podnositi, ali podnosimo, živimo. Manje je i majki šehida, većina ih je preselila. Ja sam bila jedna od mlađih među njima. Evo samo u mom okruženju umrle su sve majke šehida, majke nestalih – navodi Zekija.

Kada su odvedeni, muž joj je imao 41 godinu, a sin 17 i po godina, bio je četvrti razred srednje škole.

Iako nema mezara njenog muža i sina, Zekija sa članicama udruženja na Dan šehida obilazi mezarja njihove djece, članova porodice, prouči Fatihe.

- Imamo i rođaka, komšija, ali obavezno odem na mezar svekru, svekrvi i roditeljima. Najbolji bi Bajram bio da možemo da proučimo Fatihu svojim najmilijim, kostima, da sahranimo svoje, da im damo ime i prezime. Ovako kažemo nestali i nemaju ni ime ni prezime, a sve postaje teže i teže. Sada u Ilijašu imamo ekshumaciju, još nema rezultata i teško je, grozno. Čovjek je naučio i 30 godina živim s tim – priča ova hrabra majka.

Sjeća se Zekija najljepših bajrama kada je sva porodica bila na okupu.

- Kada su bili živi moji i muževi roditelji, mi svi na okupu. Bio je to pravi Bajram. Njegovi roditelji su umrli, a nisu dočekali da saznaju istinu o svom sinu. I sada mi pokušavamo zbog svojih živih da budemo sretni, nasmijani. Ja pokušavam godinama, napravila sam slatko, dočekat ću porodicu, provedemo Bajram zajedno. I to je hrabrost majki koje pokušavaju da svojoj drugoj djeci pokušavaju da ne prenesu tugu i bol, iako ja vidim po svom sinu, oni tugu kriju od nas, a mi od njih – ističe Zekija.