U režiji Selme Spahić predstava će premijerno biti izvedena 22. februara na sceni Narodnog pozorišta Sarajevo. Adaptaciju teksta potpisali su Emina Omerović, Benjamin Konjicija i Selma Spahić, dramaturgiju Emina Omerović i Benjamin Konjicija.

Dinu Sariju publika je između ostalog mogla gledati u filmovima "Smrt u Sarajevu" Danisa Tanovića, "Koncentriši se, baba" Pjera Žalice, hit seriji "Konak kod Hilmije" Elmira Jukića, a kako se snašao u novom pozorišnom izazovu, ispričao je u intervjuu za Faktor. Također, Sarija je govorio i o odnosu među kolegama, zašto ne želi da mu gluma postane posao, ali i šta znači biti idiot...

Dino, glavna uloga i svjetski klasik. Obiman materijal je pred tobom i zahtjevan zadatak.

Nije mi ovo prva glavna, ali je sigurno zahtjevnija, ne samo zbog ansambla i rediteljice nego i zbog cijelog materijala. Mi smo skratili materijal, Emina, Benjo i Selma su uradili sjajan posao na dramatizaciji tog teksta koji je i modernizovan dosta sa replikama i načinom razmišljanja. No nije trebalo puno posla oko toga jer sam roman rezonira i sa današnjim vremenom kao svaki veliki klasik. Ali samo to skraćivanje nas je dovelo do toga da ne možemo pretpostaviti koliko će predstava trajati, ali otprilike neka tri sata.

Način na koji radimo i kako je Selma zamislila predstavu mislim da će publici biti uživanje čak i ako bude trajala više od tri sata.

Selma uvijek uključuje i publiku u predstavu. Hoće li te interakcije biti i ovaj put?

Sasvim je sigurno da Selma voli da publiku uključi u svoje predstave, ne želi da ih ostavi kao puke posmatrače, kao voajere, što mislim da je bitno, pogotovo za materijal kojim se bavi. Publika može očekivati da bude uključena u predstavu direktno, možda ne na način da daje direktno svoje mišljenje, ali da kritički promišlja o onome što će se dešavati u samom gledalištu.

Rekli ste da ste tekst modernizovali, šta to konkretno znači? Koliko će biti u predstavi nama poznatih situacija?

Svaki karakter Dostojevskog može se prepoznati u današnjem vremenu. Zato je i veliki pisac. Situacije koje ćemo vidjeti će sigurno rezonirati i moći će se uporediti sa nekim situacijama na najbanalnijem nivou - tipa demobilisani borci. Prepoznavat ćemo teme koje svakodnevno vidimo i čitamo.

Vaš lik je zahtjevan, kako se pripremate? Stižete li savladati sav tekst i ispuniti sve rediteljske zahtjeve?

Jako često pitaju glumca da li je teško tekst naučiti. Nije teško tekst naučiti, teško je izgovoriti te riječi, o tome se radi, kao šta iza svega toga. Taj cijeli svijet treba prvo izgraditi u sebi i onda ga vjerodostojno proživjeti na sceni. To je veliki posao. Iskreno, ovo su najduže probe koje sam imao, zezaju me da samo još trebaju krevet da mi ubace u pozorište i mogu komotno da spavam ovdje. Budim se u osam, a probe traju do 23 sata, ali je veliko uživanje. Volim da radim sa ljudima koji su tako kreativni, koji su tako inspirativni. Ne vidim nikakav problem, što se mene tiče, možemo još raditi, samo je bitno da predstava ispuni očekivanja, naša prvenstveno, onda i da publika bude zadovoljna.

Ko je Miškin, da objasnimo čitaocima...

A ko je idiot, ko je Miškin? Svi smo mi Miškini na neki način, svi se nađemo dosta često u pozicijama gdje nas posmatraju kao idiote jer hoćemo da budemo dobri. Mislim da je to njegova glavna karakteristika, on ni po čemu nije specifičan osim po tome što stvarno suštinski živi u trenutku i želi da čini dobro šta god to značilo.

Zato sam insistirala na objašnjenju. Dakle, ko čini dobro je idiot...

Da, tako ga posmatraju, kao nekoga koga treba iskoristiti jer je on neko ko nije dovoljno mudar, prefrigan da preživi u današnjem svijetu. Time se i roman bavi.

Čini mi se da Vam se nije bilo teško pronaći u ovom liku...

Zapravo je teško. Znate, svako za sebe kaže ja sam dobar. Svi mi za sebe mislimo da smo dobri, da činimo dobra djela, a onda suštinski kad malo treba ostati sam sa sobom, kada se razmisli, pomislim nisam ja baš toliko dobra osoba. Šta znači biti dobar? Kada želiš nekome dobro da učiniš, šta to podrazumijeva? Dosta često mi polazimo od pretpostavke da to nešto što ćemo uraditi za nekoga da je dobro. Vrlo često je to egoistično, pobude su egoistične. Pa eto neka nekada i budu egoistične pobude ako je rezultat nešto dobro. Ono što je bitno da se kaže dobrota treba da bude inherentna i jeste inherentno prirodna ljudska stvar. Da to nije nikakav monopol, ideologija, da čovjeku ne treba kazna i prijetnja kaznom da čini dobra djela. Ubijeđen sam, a to je i osnovna Miškina misao - da mi jesmo dobri u suštini, da smo rođeni da budemo dobri, da je sve ostalo nažalost nus produkt ili sklop okolnosti.

Ono što je sigurno jeste da će se svako ko pogleda predstavu zapitati se koliko smo u suštini dobri i da li na dobar način prezentiramo tu našu dobrotu.

Da, jesmo li samokritični, da li smo uopće dobri ili je ego tu. Ili samo sebe želimo da predstavimo tako, kao dobre. To je negdje bolest današnjeg vremena, kad se javi želja za portretiranjem sebe kao neke dobre osobe, kao nekog dobročinitelja, samo zarad nekog kratkotrajnog priznanja društva. Dobra većina voli da sebe snimi kako nekome nešto daje, da to objavi, kako su dali neku sadaku. Pa idu na veće stvari - pomogao sam, uradio sam ovo, dao sam ono...

Dobro, ono što treba naglasiti je da stvarno ima "idiota" koji čine dobro od srca, ne zarad promocije...

Ima, da. Kad ti kažu ti si previše dobar... Pa šta treba da budem? Da li treba da kradem, da varam, da lažem, da bih tebe zadovoljio, da bi ti rekao da si ti sada spreman da živiš ovaj život. Ako ti kažu da si idiot, mislim da si onda na pravom putu.

Imali ste dobrih uloga do sada, a publika se obično kroz njih poistovjećuje sa glumcima. Koji Vam je lik do sada donio prepoznatljivost?

Ljudi me obično prepoznaju po serijama ili predstavama, ali nije mi se desila "Viza za budućnost" pa da me zovu daidža Rile. Ali mi je i drago što mi se to nije desilo. Ne volim da puno pričam o svom privatnom životu, mislim da je to potpuna budalaština, da ljudi što manje znaju, lakše im je da se odmaknu od toga šta si ti i da povjeruju u to što radiš. Tako da je to jako bitan segment. Kako sam prilično povučen, ne volim da dajem svoj život, volim da bude privatan. Što ljudi moraju da znaju šta ja radim, dovoljno su bombardovani glupostima, pa šta Dino Sarija radi nije važno.

Postoji li neka uloga koju priželjkujete, s kojim rediteljem biste voljeli sarađivati – i na filmu, seriji, u pozorištu. Domaća i strana produkcija?

Volio bih da radim sa Martinom Mcdonaghom, ali to teško da će se desiti jer on je Irac. Mada, mi Bosanci smo slični Ircima, možda ima ta neka patnja i jad, neki humor koji je tako egzistencijalan, a povezuje nas... Volio bih sa Jasmilom trenutno raditi. Njena estetika mi je mjesto gdje bih se mogao pronaći. A neka konkretna uloga? Toliko je toga, svašta bih nešto radio, a ovo je uloga kojoj se nisam nadao, ali je nešto zbog čega upišeš Akademiju.

Polako odgovornost prelazi na vas mlade glumce, svjetla reflektora su sve jača u vašem pravcu jer dosta vaših starijih kolega je otišlo u penziju, a dosta ih je i preminulo...

Ma sporo oni to nešto odlaze, čupaju se noktima, sva je scena isparana od njihovih noktiju. Neće da se skinu sa scene. Šalim se naravno. Ali ima divnih mladih glumaca koji zaslužuju priliku, koji moderno razmišljaju, imaju neku radnu etiku koja je dostojna ovog posla. Kada sam počeo da se bavim ovim, na studiju nisam bio baš ozbiljan, bio sam kreten i bježao sam sa predavanja, to me dosta koštalo, a onda mi se desio neki klik, gdje sam shvatio da je ovo jedina stvar kojom mogu da se bavim u životu.

Kada ti se desi taj klik u glavi, onda promijeniš i pristup i mislim da se dosta kod mladih glumaca i glumica desio taj klik da stvarno vole ovo, da žive ovo, da nisu otrovani politikom, kontekstom, situacijom, da suštinski pristupaju ovom poslu, a to ovaj posao i poziv zaslužuju.

Jeste li u nekom ansamblu ili još čekate svoju priliku?

Ne čekam priliku, ja dobijam prilike. Ne znam da li želim biti dio ansambla. S jedne strane je egzistencijalno bitno, a s druge strane imam osjećaj da ne bih volio da se zatvorim. Ne kažem da će se neminovno desiti neka umjetnička stagnacija kada se zaposliš, ali negdje moje iskustvo je kada imaš slobodu, možeš i da uživaš u tom poslu. Možeš da sarađuješ i sa drugim ljudima, da nisi zatvoren u tom poslu. Posao traži otvorenost, saradnju, eksperimente, uzbuđenja. Kada si u jednom ansamblu, onda to postane posao. Toga se ja bojim, da mi ovo ne postane posao.

Novi projekti i planovi?

Prvi projekat mi je da u banju neku odem, u Fojnicu (smijeh). To mi je osnovno, a dalje ćemo vidjeti. Sve je na nekom čekanju.

BH Telecom radi odličan projekat BH Content Lab, gdje su mladi autori i glumci dobili priliku.

Apsolutno jeste. Meni je drago da se počela dešavati ova ekspanzija, ulaganje u serije i filmove što je bilo zabrinjavajuće prije. Meni je drago što su mladi reditelji dobili priliku da pokažu šta znaju sa ovim novim serijama. Bitno je, jako je bitno, ne samo za nas mlade glumce nego i ove sa druge strane. Drago mi je da se počelo ulagati, treba ulagati. Ne trebamo se zatvarati samo u komedije. Od "Audicije" smo mi obilježeni. Stalno se vraćamo na to koliko je "Audicija" donijela dobra, ali koliko i lošeg u shvatanju nas kao Bosanaca i Hercegovaca da smo mi samo "š'a ba".  Eto posljednjih nekoliko godina u hrvatskim i srpskim serijama igramo ozbiljne uloge, a do tada je bilo igraš Šemsu i doviđenja. Nećeš dobiti glavnu ulogu. Možeš biti dobar, a dobri jesmo, a možda i bolji.

Koliko je glumačka zajednica složna?

Nemojte me to pitati. Nije složna. Nama treba sindikat da nas ne mogu zezati ugovorima, da se nađe neki okvirni cjenovnik. Sve to dovodi do međusobnih svađa. Recimo, ja sam odbio 2.000, on će uraditi za 1.000 jer je morao prihvatiti posao, kojeg inače nema. Tu se dešavaju nesuglasice, ljubomore.

Mora se znati koja je minimalna cijena, e ne da ti dođu i ponude 200 KM. Iza mene ima neka suština, valjda to ljudi trebaju cijeniti.