Enis Mustafić vratio se u Srebrenicu 2013. godine nakon što se oženio, a u želji da stvori lijep životni ambijent za sebe i svoju porodicu.

Kaže da nije bilo lahko.

- Bez obzira na to što nisam imao posla, odlučio sam da se oženim, pa da zajedno sa suprugom radim i gradim. Znao sam da je prava osoba za mene ona žena koja će pristati da se uda i da živi sa mnom iako nemam sigurnih sredstava za život. A sigurno je onda da bi samnom živjela i kada budem imao više i kada nam bude ljepše – priča na početku razgovora za Faktor Enis.

Prve godine po povratku bavio se poljoprivredom i radio je za dnevnicu, pomažući i radeći ukoliko ga neko pozove.

- Život u Srebrenici je tada bio zaista težak, nisam imao nikakav vid podrške ni od lokalne vlasti ni od bilo koga drugog kao ni dan-danas, a jedini cilj u životu je bio taj da imam svoju porodicu i da pokušam da promijenim da Srebrenica bude mjesto boljeg života. Prošlost nikada necu moći izbrisati iz moje glave kao ni to da često razmišljam o tome kakav bi bio moj život u Srebrenici da je otac živ i da se nije desio ovaj prokleti rat – kaže Enis.

Enis je sada zaposlen u jednoj lokalnoj firmi gdje održava šivače mašine.

- I pored toga bavim se i drugim poslovima, a moj najdraži hobi je izrada suvenira. Iako sam metalne struke, volim da radim sa drvetom. Još od srednje škole pokušavao sam da pravim predmete od drveta, a stalno su se rađale nove ideje, novi načini obrade materijala. Tražio sam i da kupim mašine za obradu drveta, kako bi mi bilo lakše da napravim nešto. A s obzirom na to da nisam imao mogućnosti da kupim mašine, onda sam došao na ideju da te mašine sam pravim i tako prilagodim svojim potrebama – priča ovaj Srebreničanin.

Ne tako davno počeo je da pravi olovke od drveta u obliku autohtonih životinja koje se mogu naći na području Srebrenice, grgeč, vuk i srndać.

- Ponosan sam što mogu reći da je to napravljeno u Srebrenici, a može se kupiti i u Sarajevu – kaže Enis.

Da bi napravio jednu olovku kaže da mu treba dosta vremena, a prije svega strpljenja.

- To nije proizvod koji se radi nagrubo, svaka linija, konture proizvoda, imaju svoju priču, tako da je ogromna količina i vremena i truda potrebna da čovjek napravi tako nešto. Najčešće za izradu olovaka koristim drvo lipe jer je dobro za obradu, a i lahak je materijal, pa završena olovka uopće nije teška, zato je lipa dobra – pojašnjava.

Kaže kako materijal uzima od jednog lokalnog stolara, te sve što je njemu otpad Enis koristi za izradu manjih predmeta od drveta.

Kaže da se od izrade suvenira ne može živjeti, ali da dobro dođe kao relaksacija.

- Čovjeku treba mir, a ja svoj mir pronalazim kada radim ono što volim – zaključuje Srebreničanin Enis Mustafić.